Ivo Andrić i njegova životna priča

Ivo Andrić i njegova životna priča

Nadu da prava ljubav postoji, da je beskonačna i da živi i posle smrti zaljubljenih, uliva nam životna priča Ive Andrića, jedinog Nobelovca sa naših prostora, čoveka koji je trideset godina voleo i čekao jednu ženu.

U Andrićevim književnim delima srećemo lepezu ženskih likova, seoskih i gradskih devojaka, gospođa i kontesa, ali samo jedna od svih njih je “Jelena, žena koje nema” pripovetka bez fabule, u kojoj je Andrić izneo osećanja za koja niko nije slutio da zaista postoje duboko u njemu. Svi su mislili da je Jelena samo plod njegove mašte, ne sluteći prava osećanja čoveka koji je dugo i iskreno voleo samo jednu ženu koja nije mogla biti njegova – pa je iz tog razloga nema.

Andrića su neki smatrali samotnjakom, nisu znali da je bio zaljubljen u Milicu Babić-Jovanović, kostimografkinju Narodnog pozorišta u Beogradu, bila je žena njegovog prijatelja Nenada Jovanovića koji je bio novinar i prevodilac. Ona je bila žena kojoj se nije nadao, žena koje nema, ali koja kao plod njegove mašte često dolazi kod njega na raznim mestima, u raznim situacijama, daleka, divna i nedostižna.

“Ni jednu tajnu nećete bolje sačuvati od one o kojoj svako nagađa”, čuvene su misli Bernarda Šoa. Svakodnevno joj je pisao pisma koja je slao na adrese gde je ona tek trebala da stigne, kako bi je pošta dočekala i iznenadila. Sve do smrti Nenada Jovanovića, Andrić je svoja pisma započinjao sa: “Dragi prijatelji” i svako je potpisao nadimkom koji mu je Milica dala pre jednog njegovog polaska na put – Mandarin.

Ovakav način ljubavne igre je prihvatila i ona. Ne nadajući se ničemu, strpljivo je čekao.” Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, Žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!”

Nenad je umro 1957. godine i tada nastaje period jada zakletog neženje koji više ne može i ne želi da živi bez nje, pozorišne slikarke, kako je imao običaj da je zove. Godinu i po dana kasnije oni su se venčali. Tek tada je priznao da je dok je pisao priču “Jelena, žena koje nema” imao na umu svoju sadašnju suprugu Milicu.

Ivo Andrić

Vest da je roman “Na Drini ćuprija” ocenjen kao remek-delo jugoslovenske književnosti, i da je njegov autor dobio Nobelovu nagradu je stigla ubrzo. U raskošno plavoj balskoj haljini Milica Babić-Andrić je prisustvovala ceremoniji uručenja ove velike nagrade svom mužu.

Poslovica kaže: “Ni jedna prava sreća ne traje dugo, svaka je kratkotrajna.” Milica je posle duge i teške bolesti preminula 1968. godine. Njegova ljubav je trajala i posle njene smrti.

Njegove reči koje je zabaležio kažu: Sada vidim – naša je sudbina da sagorimo. Uvek sam tako osećao svet i sebe u njemu, iako nisam uvek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kada je sve dobro moje u jednom trenu izgorelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja.